'' У разговору са монахом Иларионом Ђурицом на острву цвећа код Тивта, који је тамо обављао службу у манастиру Превлака, дошао сам до сазнања да су, по предању, људи из Грбља, доселивши се у Шумадију, основали село по имену Грбљанаца, Грбица, Грбице...''

Грбице је пуно легендарних предања, древних и светих места којима обилује наша историја и традиција. Само место, које се од вајкада назива Црквина и на коме је пре више од шест векова био средњевековни манастир, налази се на обали реке Угљешнице, километар од центра села у Горњим Грбицама, у засеоку Речани. Иначе, на територији Грбица налази се још једна слична светиња, такође названа Црквина, као и остаци средњевековног града кнеза Лазара.

Река Угљешница носи име баш по овој старој цркви у којој се по предању венчао деспот Угљеша. Легенда каже да је у конацима манастира Црквине боравила и Лазарева кћи, принцеза Оливера, жена султана Бајазита, који је дошао ту да потпише примирје са побуњеном српском властелом.

Претпоставља се да је и само село Грбице основао Лазар Хребељановић (Гребељановић), који је у ове крајеве дошао са народом из Црне Горе. Манастирска црква је била мањих димензија, намењена за богослужења мештанима који су населили ове крајеве и могуће је да је ова црква била посвећена Св. Пророку Амосу, кога је као крсну славу славио Свети кнез Лазар. Манастирски конаци су се, и по данас живом предању, налазили на суседном брду Дрезга.

''...Људи су, дошавши ту, саградили манастир посвећен пророку Амосу, јер је то била крсна слава тих људи који су дошли на ове просторе. Свети пророк Амос, рођен је у Текију, селу у близини Витлејема и живео је осам векова пре Христа.''

НЕ ПОСТОЈЕ ИСТОРИЈСКЕ ЧИЊЕНИЦЕ НА ОСНОВУ КОЈИХ БИ ТАЧНО МОГЛО ДА СЕ ЗАКЉУЧИ ДА ЛИ ЈЕ ОВА СВЕТА ГРАЂЕВИНА НЕКАДА ПРЕДСТАВЉАЛА МАНАСТИР ИЛИ ЦРКВУ.

''...Стари људи кажу да је од Црквине, тј. манастира подигнутог у Горњим Грбицама, па све до данашње цркве која је подигнута у Селишту, све било манастирско...''

Рушење и уништавање цркве је обавијено легендом. Цркву су порушили Турци, можда у XVII или XVIII веку. Наиме, у Горњим Грбицама је било венчање и свадба. Турци који су чули за то славље, кренуше из Драче незвани у сватове, а по свом праву прве брачне ноћи. Сватови се успротивише овим зулумћарима, па наста окршај у којем Турци изгубише. Кад се ова вест прочу, наста одмазда у којој настрада село, а са њим и црква и цео манастир од којих до данашњег дана оста само ступ часне трпезе и темељ у земљи обрастао травом.

'''...На простору Црквине, било је до пре неколико година све пусто. Постојало је само сећање старијих мештана и прича у народу да је некада на овом простору био подигнут манастир у коме је било доста монаха. Међутим, с обзиром да од тридесетих година XV века, па све до тридесетих година XVIII века (када су почела поновна досељавања), значи три пуна века, у Грбицама није живео ни један једини становник због турских прогона, манастир је срушен и од њега није остало скоро ништа. Али, остали су материјални докази његовог постојања и гробови у којима су сахрањени монаси који су служили у овом манастиру...''

По причи сељана, место на обали Угљешнице вековима је било пусто, а људи су одатле одвлачили грађу од растурене цркве и манастирских конака. Занимљиво је да река која често плави околину и односи обалу, никада није допрла до места на коме се некада налазила светиња, увек заустављајући своје таласе код црквеног прага.

Народ је одвајкада ово место називао Црквина, а поштовао га као светињу. У време комунистичке диктатуре и духовног мрака, многи су тајно долазили на ово место и кришом целивали камен часне трпезе, део олтара који је једини, пркосећи вековима остао на обали Угљешнице као спомен на средњевековну цркву. Али, иако је постојала добра воља, ништа није урађено по питању обнове цркве. Светиња је у таквом стању остала све до Светог Прокопија 1999. године.

''...Да би се сачувала успомена на прохујале векове, на ту нашу богату историју, на раније постојећи манастир и монахе, група ентузијаста и верника, потрудила се да овај простор добије изглед који данас има...''

Богоугодним залагањем, првенствено, господина Милинка Ивановића, фрулаша из Крагујевца, започета је обнова светиње. Он је на дан Светог Прокопија у среду 21./8. јула 1999. године поставио малу плехану капелицу на место часне трпезе, како би је заштитио од даљег пропадања. Мештани су са задовољством прихватили овај дар и убрзо, свакодневно долазе и пале свеће. Капелица је временом обогаћена крстом, иконама и кандилом. Пред иконом Пресвете Богородице Тројеручице остављани су и скромни прилози, који су коришћени за куповину нових свећа. Временом се родила жеља да се уради и нешто више, како би се место лепотом издвојило од околине.

Милинко Ивановић - Црни

Молитве узношене Господу Богу са овог места нису остале без одјека Вишње и Свете Небеске Србије.

Ипак, то није било лако. На брду изнад Црквине налазио се мајдан и стене су годинама падале на ово место. Угљешница је плавила и носила обалу, и све је било зарасло у коров и растиње. Добровољним радом и прилозима мештана као и многих људи добре воље, махом пореклом Грбичана, Фонда за некатегорисане путеве и градског ''Зеленила'' рашчишћена је локација, направљен пут ка Црквини и уређена обала.

На дан Усековања Светог Јована Крститеља 11. септембра (30. августа) 1999. године постављен је крст, дар Горана Вељковића из Крагујевца, и освештан руком месног свештеника Горана Ђерковића. Занимљиво је да је крст првобитно био постављен у Шумарицама, на гробљу- хумкама стрељаних ђака, код споменика Птица сломљених крила, али су га одатле уклонили радници спомен парка, с образложењем да нарушава замишљену концепцију парка. После неколико година, крст је изнет из депоа и сада се, Богу хвала, налази на овом светом месту.

Мештани су оградили жицом целу порту, а купљене су и засађене саднице туја и јелки око читавог подручја некадашњег манастира. Пронађени су темељи некадашње средњевековне цркве, ограђени лепом дрвеном тарабом, а у близини испод ораха постављен је велики сто са клупама. Добровљним прилозима купљено је црквено звоно које је, са благословом манастира Хиландар у Грбице донео из Грчке о. Војислав Билбија. Звоно као и импровизовани дрвени звоник, освештао је блаженопочивши Епископ Сава 5. октобра 2000. године. Освећењу је присуствовало више стотина људи.

2002. године доведена је и вода са извора Светиња (мештани су ручно прокопали пут од 400 метара кроз камен и спровели црево), a 2004. године урађена је чесма у манастирском дворишту, која је и осликана.

У мају 2004. године на брду изнад Црквине постављен је велики крст од ростфраја, дар Драгана Томића из Швајцарске. До крста на средини брда води тачно 115 степеника исклесаних у брду. Приликом боравка и освећења крста, у јуну 2004. године Епископ шумадијски Господин Г. Јован је дао благослов да почну радови на подизању храма посвећеном Светом Великомученику косовском кнезу Лазару.

У марту 2005. године, пред сам почетак поста, у Градској дворани Шумадија, позната певачица Биљана Крстић и њен ансамбл Бистрик одржали су добротворни концерт за храм Светог Великомученика косовског кнеза Лазара. Ова манифестација за подизање храма по први пут је скренула пажњу шире јавности на вишегодишњи труд групе мештана ентузијаста, као и верника из Крагујевца. Овом приликом је и Епископ шумадијски Господин Г. Јован одржао пригодну поздравну беседу.

5. јуна 2005. године је, после скоро 6 векова, Епископ шумадијски Господин Г. Јован служио Свету Архијерејску Литургију у Црквини, уз присуство великог броја верника.