Св. Великомученик Косовски
Цар Лазар
Стефан Лазар Хребељановић се родио 1329. године у граду Прилепцу код Новог Брда. Лазарев отац Прибац Хребељановић беше великаш на двору цара Душана. Поред сина, он имаше и две кћерке. Лазарева старија сестра Драгиња беше удата за војсковођу Мусу, чија област беше на горњем Ибру. Драгиња и Муса родише синове Стефана и Лазара Мусића. По смрти свога мужа, Драгиња се замонаши и доби име Теодосија. Са својим синовима, она подиже манастир Пресвете Богородице код Брвеника, где по смрти беше сахрањена она и њени синови, Стефан и Лазар Мусић, који изгинуше на Косову. Млађа Лазарева сестра, би удата за војводу Хвостанског Алтома. Још из детињства Св. Кнез Лазар беше благе нарави, оштроуман и добродушан. Васпитан од родитеља у православној вери, храброг и племенитог срца и душе, он брзо напредова у сваком добру и мудрости. На двору цара српског Душана, млади Лазар, постаде убрзо славан и од свих вољен и уважаван због своје честитости, витештва, искрене побожности. Ускоро он постаде и зет царски, јер му Душан даде за супругу своју племениту рођаку Милицу, кћерку великог кнеза Вратка (Југ Богдан) од лозе Немањића. По народном предању, кнегиња Милица је први пут видела кнеза Лазара на месту где је касније подигла своју задужбину, манастир Љубостињу, а верили су се у манастиру Јошаница. Одмах после женидбе, Лазар постаде војвода у Душановој војсци. Лазар и Милица се веома вољаху и живеху у честитости и побожности и Господ им дарова најпре пет кћери: Мару, Драгану, Јелену, Теодору и Оливеру, а затим и три сина Стефана, Вука и Добривоја (који умрије у другој години старости). Колико то беше честита породица, најбоље се види по томе што отац, мајка и најстарији син бејаху од Бога прослављени као Његови светитељи. Године 1346. Душан се прогласи за цара у својој престоници Скопљу и том приликом уздиже српску архиепископију на степен патријаршије. Због тога настадоше не мале невоље са цариградском патријаршијом, које ће тек Св. Кнез Лазар отклонити када постане српски владар. У то време беше запретила свим хришћанима и владарима на Балкану опасност од најезде иноверних Турака који надираху из Мале Азије. Цар Душан крете на њих са својом војском, али се на путу разболе и напрасно умре 20-ог децембра 1355. године. Тада млади цар Урош прими у наслеђе очево царство, при чему му је помагала његова мајка Јелена, која је управљала Серском области у Македонији. Она мудро управљаше овим крајевима, но ускоро се замонаши и доби име Јелисавета. Упокојила се 7. новембра 1376. године. Недуго после зацарења Уроша нејаког, нека српска властела се пoбунила и одвојила од цара. Прво његов стриц Симеон-Синиша, који узе под своју власт област у Грчкој, Епир и Тесалију. Власт у Македонији преузеше браћа Мрњавчевићи, Угљеша и Вукашин, који изгинуше на реци Марици у сукобу са турском војском 26. септембра 1371. године. Док се све ово дешавало на југу бивше Душанове царевине, у северним крајевима њеним, владаше цар Урош нејаки. Њему тада беше тек 19 година. По природи милостив и кротак, цар Урош не беше у стању да под својом контролом држи јединство осталих српских области. Једини који му помагаше у томе, беше честити кнез Лазар. Лазар беше мирољубац и стално размишљаше како да уједини разбијено српско царство. Када умрије цар Урош нејаки, 4. децембра 1371. године, кнез Лазар доби владавину над Новим Брдом, Топлицом и Рудником, Браничевом и Мачвом са Београдом. Он ускоро пресели своје седиште у Моравску област, у град Крушевац. Честитом кнезу велике невоље задаваше Никола Алтомановић, који нападаше на његове области. Једном приликом Алтомановић позва кнеза Лазара на преговоре и то без оружја и када му Св. Кнез на веру Божју дође на разговор, онда га један од Николиних слуга удари скривеним оружјем у груди и Лазар паде као мртав. Међутим, промислом Божјим и Силом Крста Христова, којега Лазар свагда носаше на грудима, он би спашен од сигурне смрти. Јер златни крст који Св. Кнез имаше о врату, спречи жељезно оружје да му зада смртоносну рану. После тога, кнез Лазар склопи савез са босанским краљем Твртком и победи Алтомановића. Он под своју област укључи Херцеговину и Банат, те тако постаде у Христу Богу благоверни и самодржни господар Србљем и Приморјем-Стефан велики кнез Лазар, а од свог српског народа, прозван славни цар Лазар. У то време, благочестиви супружници, Лазар и Милица, чесно поудаваше своје прве четири кћери. Најстарију Мару, удадоше за велможу Вука Бранковића, другу кћер Драгану удадоше у кућу Шишмана, бугарског цара у Трнову. Трећа кћер Јелена, би удата за Ђурђа другога Стратимировића Балшића господара све Зетске и Приморске земље. Четврта Теодора, удаде се у Угарску, за Николу Гаровића, бана мачванског. Благочестиви господар српски Лазар беше веома христољубив и ту своју љубав нарочито испољаваше према Цркви Божијој, како у својој земљи, тако и свуда где живе православни. Он подиже дивну цркву Св. Стефана у Крушевцу, познатијој као Лазарица. Године 1379. подиже манастир Горњак, посвећен Ваведењу Пресвете Богородице, кога подари часним синајским монасима, познатијим као синаитима, који су, бежећи од турске најезде, нашли сигурно уточиште у Србији. Године 1381. кнез Лазар оснива манастир Раваницу посвећену Вазнесењу Господњем (Спасовдану), своју највећу задужбину. Св. Кнез се старао и о манастиру Хиландару, слао прилоге у манастире на Синају и Влашкој. На његовом царском двору су се окупили многи учени и мудри људи уметници зографи, златари особито из јужних српских и грчких крајева бежећи испред најезде Исмаилћана. Тамни облаци су се почели полако надносити и над Србију јер је Турска војска освојила градове Сер, Софију и Солун и упутила се према српским земљама. На челу велике турске војске беше Султан Мурат и његов први сукоб са војском Лазаревом беше код места Плочника на Топлици 1387. г. (сада село Плочник код Прокупља). Српска војска предвођена кнежевим војводом Милошом Обилићем порази Турке и врати их назад. Следеће године Турци нападају на Босну, али их тамо сусретне војвода краља Твртка - Влатко Вуковић и јуначки победи код града Билеће. Али ово не заустави Турке него подстакну Мурата да се још више и бројније припреми за одсудну битку са кнезом Лазаром и његовом храбром војском. И султан се стаде наоружавати и велику војску скупљати. Али, као предзнаци скоре несреће српске беху се појавили унутрашњи раздори, свађе и издајства, властољубље старешина српских. Не беше једнодушности и оданости кнезу, те он мораше са молбама и преклињањем да позива Србе у бој на Косово. Кнез је одржао државни сабор у Крушевцу са својим војводама и велможама и одатле упутио оштру поруку свеколиком Српству: Ко не дошо у бој на Косово.. Но поред кнежевог позива многи се великаши не одазваше, а западни Хришћани своју помоћ не упутише. Српска војска се почела окупљати око града Крушевца и на челу са честитим Кнезом и високим војводама кренула на југ у правцу Косова. Кнезу у помоћ крете и војвода босанског краља Твртка - Влатко Вуковић, а са њим и бан Иваниш Хорват из Хрватске. Дан пре битке кнез је своју војску окупио око беле Самодреже цркве, где би одслужена служба Богу и сва војска редом причешћена. За то време војска султана Мурата са синовима му Јакубом и Бајазитом и војсковођама Евреносом, Сариџем и Балабаном и многим трупама турских емира из Мале Азије и Персије беше се већ стекла на Косово поље између града Приштине и река Лаба и Ситнице. На дан боја - на Видовдан у уторак 15. јуна 1389. год. на светог пророка Божијег Амоса, славу светог кнеза Лазара, још једном помоливши се Господу, честити кнез поведе српску војску у крваву битку, јер се свети цар Лазар приволео царству небеском говорећи: ,,Земаљско је за малена царство а небеско вазда и довека..'' Када започе крвави бој између крста и некрста између Хришћана и мухамеданаца тада кнежев војвода Милош Обилић успије да се пробије до шатора самог султана Мурата и да овог распори ножем и убије. Ово учини верни кнежев војвода Милош, јер су га многи завидљивци опадали код Лазара да ће он бити српски издајник. Муратово убиство унесе пометњу у турску војску и тада је Лазарева војска нагло напредовала. Сам кнез се јуначки борио, но промисао Божији беше кнезу и Србима назначио други исход ове битке. Стога, син турског султана Бајазит ојача опет у тој бици и победи, јер је Бог тако допустио да се велики Лазар и они који су с њим, овенчају венцем мучеништва и вечне славе. Свети кнез Лазар беше ухваћен и посечен. Његово свето тело узеше монаси и однесоше у цркву Светог Вазнесења у Приштину. После годину дана Лазареви синови Стефан и Вук открише мошти светог великомученика и нађоше тело његово нетљено и читаво које испушташе благоугодни мирис. Свето тело Светог великомученика Лазара би свечано пренесено и положено у његову задужбину Раваницу 1391. год. где и данас почива. Нека својим усрдним молитвама Господу свети кнез Лазар избави српски народ од сваке беде и опасности. Амин.