∞†∞†∞†∞†∞∞†∞†∞†∞†∞†∞†∞†∞∞†∞†∞†∞†∞†∞†∞†∞
Младенци
Светих
Четрдесет Мученика у Севастији. Сви ови беху војници у римској војсци но
вероваху тврдо у
Господа Исуса. Када наста гоњење у време Ликинија, они бише изведени на суд пред
војводу, и овај им запрети одузети част војничку, на што одговори један од њих,
свети Кандид: "Не само част војничку, но и тела наша узми од нас; ништа нам није
драже и чесније од Христа Бога нашега". После тога нареди војвода слугама да
камењем бију свете мученике. Но када слуге бацаху камење на хришћане, камење се
враћаше и падаше на њих саме, те љуто их изудара. Један камен паде војводи на
лице и скрши му зубе. Мучитељи, љути као зверови, везаше свете мученике и бацише
их у језеро, и поставише стражу унаоколо, да ниједан не изађе. Беше страшан
мраз, и језеро се леђаше около тела мученичких. Да би муке биле јаче, мучитељи
загрејаше и осветлише купатило украј језера, на доглед замрзнутим страдалцима,
не би ли како прелестили кога од њих да се одрекне Христа и призна идоле римске.
Заиста, један се прелести, изађе из воде и уђе у купатило. Но гле, ноћу паде
необична светлост с неба, која разгреја воду у језеру и тела мученика, а с том
светлошћу спустише се с неба тридесетдевет венаца на главе њихове. То виде један
стражар с обале, па се свуче, исповеди име Господа Исуса, и уђе у језеро, да би
се он удостојио оног четрдесетога венца место издајника. И заиста, на њега сиђе
тај последњи венац. Сутрадан изненади се цео град кад виде мученике живе. Тада
зле судије наредише те им пребише голени, и бацише тела њихова у воду, да их
хришћани не узму. Трећега дана јавише се мученици месном епископу Петру и
позваше га да сабере по води и извади мошти њихове. Изађе епископ по тамној ноћи
са клиром својим, и видеше на води где се светле мошти мученичке. И свака кост
која беше одвојена од тела њихових, исплива на површину и светљаше се као свећа.
Покупише их и чесно сахранише. А душе ових мученика одоше Господу Исусу,
намученом за све нас, и васкрслом са славом. Чесно пострадаше и непролазном
славом се увенчаше 320. године.
Мученици у језеру, мразом оковани,
Крепко држећ' свету веру, надом обасјани,
Завапише милом Богу: Ти што свет задиви
Жртвом страшном и васкрсом, o, Ти нас оживи!
Тебе слави свод небесни и створена свака твар,
Гле. славе Те бездни, огњи, и град и снег, лед и жар!
Ти поможе слуги Твоме великом Мојсеју.
И Исусу Навинову, по том Јелисеју,
Да јестество воде смире, и да га разделе.
Верним Твојим сад помози као и доселе.
He дај мразу да он буде јачи од човека.
Да нас четрест мученика буду предмет смеха:
Та Ти можеш, ако хоћеш, јер Ти над свим владаш.
Ти лед у жар и жар у лед кад xoћeш претвараш:
Мраз нас једе ко звер љути због имена Твога -
O помози да се слави име Свемоћнога!
+++
Мученици у језеру, мразом оковани.
Божјим светлом са небеса бише загрејани, -
Славно паше и осташе Четрест Мученика
На страх, ужас и срамоту мрачних неверника.
(Охридски Пролог - Св. Николај жички)
На овај дан се прослављају Младенци, јер су страдалници били младићи, па је тај дан повезан са неким прастарим обичајем даривања младих брачних парова, оних који су се венчали од претходних Младенаца до тада. Oвај дан je посвећен њима и због венаца којима су мученици овенчани (венчани) љубављу Христовом. Јер и на венчањима (овенчањима) у цркви, на главе младих супружника (младенаца), се стављају венци, који имају троструку символику: венци царски-сваки је човек цар у свом малом царству, својој кући, венци мученички, јер у браку треба подносити жртве и венци бесмртне славе у Царству Христовом. Овим се указује на то да супружници треба да буду један другом верни, као што су севастијски младенци били верни Христу и да ту верност и љубав никакво искушење не може и не сме да савлада.
Младенци увек падају уз Часни пост, па свако славље треба да је томе саображено.
∞†∞†∞†∞†∞∞†∞†∞†∞†∞†∞†∞†∞∞†∞†∞†∞†∞†∞†∞†∞